ŠTA SA SVIM TIM REČIMA

Poezija to su zvuci, oblici, slike i mirisi, to su iznenađenja i mir dobro poznatog. Ona je stvorena da nam pruži oslonac u svim situacijama bilo da tražite sigurnu luku, avanturu ili povratak domu. Iskoristite njenu mnogostranost, njenu otvorenost i nepresušnost, nikada vam neće manjkati novih staza inspiracije.

Videli smo kako u reci svakodnevnog i običnog iskopati zlatne, svetlucave grumenčiće poezije. No uvek postoji druga krajnost, kada ti šljašteći belutci zatrpaju svojim sjajem ono jasno osećanje koje leži pod njima. Previše detalja i opisa mogu biti veći neprijatelj od manjka inspiracije. Jer inspiracija će doći, a kako se rešiti svih tih reči koje kriju značenje?

Osnovna lepota poezije leži u njenoj jednostavnosti. Ako Stevan Raičković u naslovu pesme kaže “Daleko, osamljeno drvo” ova dva epiteta najavila su, bez ikakve stranputice, put u njegovu čežnju. Sve ostalo: kako, zašto i gde, deo su puta. Ali mi već znamo kuda smo se zaputili.

Pogledajte ovaj pejzaž:

“Iza mutnih prozora

Sva deca vide

Kako se pretvara u ptice

Žuto drvo.

Veče se ispružilo

Pokraj reke,

i rumenilo jabuka

drhti nad niskim krovovima”

(Federiko Garsija Lorka, Pejzaž )

Samo par epiteta uz upečatljivu personifikaciju dočarali su čitav pejzaž u pesnikovom oku. Nema potrebe za previše detalja, podataka, objašnjenja. Ostavite svoju rečitost za prozu, poeziji dajte suštinu. Ona je ogoljeno osećanje.

“U vazduhu škripi

Slana zora”

(Federiko Garsija Lorka, )

I već ste kraj mora u praskozorju.

A evo kako to radi Valerij Brjusov- ista scena, sasvim različite postavke.

“Sav ispresecan trupcima dugim

Vatrenih ulica – živ je grad”

(Valerij Brjusov, Večernja gužva )

“I gvozdene rešetke na prozoru ureda,

i opustelost ulice koja u snu ne diše”

(Valerij Brjusov, Pre zore )

Koliko je reči bilo potrebno da se dočara atmosfera? Vidite, elokvencija jeste dar, ali ne neizostavno u poeziji. Poezija je neverovatno ekonomična, svaka reč traži svoju svrhu i svoje mesto.

Evo još izuzetnih primera:

“Na obale mu postavih

Vidru zelenih očiju.

Postavih je ondje

Zbog tebe, sestro moja!

Zbog tvojih bijelih ruku

Zbog tvoje mračne kose.

Zbog tvojih usana

Ljutih riba.”

(Vesna Parun, Olja )

“U podne beše,

u podne, kad prvi put

leto se penje u planine,

dečak s umornim, vrelim očima”

(Fridrih Niče, Na glečeru)

Vežba 6

Napisana reč u poeziji je portal u nove dimenzije. Zato je svaka beskrajno vredna. Pažljivo ih birajte i ne plašite se da se rešite viška tereta. Pokušajte prvo na primeru pesme Lovokradica.

“Hvatam lovokradicu.

On se neoprezan

Zaputi u šumu

Što pripada meni.

Prolazi kroz granje

Uzdrhtalo mlado

I kida cvetove

Još neotvorene.

Prikrada se tiho

Uzdržanog daha

Ka lovini svojoj

Koja tamo čeka.

Zadržava uzdah

I širi nozdrve

Da udahne miris

Prikrivene žudnje

Što se ko melasa

Niz nišane cedi.

Gledam lovokradicu”

(Snežana Mijatović, Lovokradica )

Pronađite sve epitete u pesmi i pokušajte da ih obogatite, zamenite novim ili izbacite sasvim, već po nahođenju. Kad završite, pročitajte pesmu ponovo, naglas. Zvuči li drugačije?

Pokušajte sada isto to sa jednom od svojih pesama. Budite hrabri, budite nemilosrdni. Poezija je vaše bojno polje u potrazi sa savršenim izrazom.