O čemu se sve pisalo u ranom srednjem veku?

Veza sa katoličkim Zapadom dugo je ostala jaka u na Balkanu i u Srbiji. U primorju je stalno postojala katolička crkva uz pravoslavnu i odatle je uticaj strujao ka unutrašnjosti Balkana i na istok. Ipak, od Stefana Nemanje i njegovih naslednika počinje čvrsto versko i kuturno vezivanje Srbije za Vizantiju. Od prevoda osnovnih biblijskih spisa još za vreme ćirilometodijevske epohe staroslovenska književnost se u početku bazira na prevodima apokrifne literature, hagiografija, duhovnog pesništva, crkvenog besedništva, beletrističke proze (posebno romana i pripovedaka), istorijografije i pravnih spisa. Pozabavićemo se ovim delima ponaosob.

Apokrifi, ili lažne („otrečene“) knjige baziraju se na likovima i pričama iz biblijskih spisa, ali žele da ih približe običnom svetu, da im daju životnost i da ih spuste na zemlju. U tom procesu, neizbežno je došlo do uplitanja delova folklora, izvrtanja činjenica i prepuštanja mašti na volju. To je rezultovalo interesantnim vizijama apokalipsi kao u „Otkrovenju Enohovom“, „Otkrovenju Varuhovom“ ili „Viđenju Bogorodičinom“ , kao i apokrifnim poslanicama i lažnim jevanđeljima. Ovo je bez sumnje ostavilo tragove na narodnom shvatanju vere, kao i na književnosti i samoj umetnosti – čak i na crkvenoj umetnosti fresaka. Na kraju krajva, ako moramo da verujemo u Bibliju bez pogovora, šta nas sprečava da verujemo i u apokrifne spise. Ništa osim, možda, manjka mašte i, naravno, crkvene doktrine. Jer apokrifni spisi nisu bili priznati od strane crkve, pa je i sam Sveti Sava u svom „Nomokanonu“ naveo spisak kanonizovanih knjiga da bi se izbegla upotreba apokrifnih rukopisa. Budući da su spiskovi vrlo sporo putovali do zabačenih manastira, ovi spisi su nastavili da bivaju prepisivani i širili su se u narodu, uprkos svim kanonima. Neki su završavali i u zbirkama kao što je „Zbornik popa Dragolja“ iz XIII veka.

Bogumili su posebno proučvali jevanđelja, uključujući tu i apokrifne spise. Kada je Stefan Nemanja pokrenuo u Raškoj pogrom boumila, naredio je da se spale sve njihove knjige. Tako je većina apokrifne literature na srpskom području zauvek uništena. Preživeli su samo neki ostaci utkani u druge knjige, poput „Tajne knjige“ iliti „Ispitivanja Jovanovog“ iz XI-XII veka. Ovo delo sačuvano je u latinskoj verziji prevoda slovenskog izvora, možda poreklom iz Bosne. Pop Bogumil pominje se kao autor jeretičkih knjiga u Bugarskoj uz popa Jeremiju i popa Dragolja.

U narodu su, ipak, od apokrifnih jevanđelja i priča bila omiljenija žitija, iliti hagiografije. To su priče o životima svetaca. Budući da najviše podsećaju na beletristiku i da su uvek začinjene detaljima iz stvarnog života, ove biografije svetaca čitale su se i prepričavale lako i rado. Sveci prosjaci kao Aleksej, božji čovek i sveci grešnici koji su se blagovremeno pokajali i zaputili ispravnim putem hrišćanstva poput Marije Egipćanke, bili su omiljeni likovi iz ove oblasti. Tu su i sveci ratnici kao Đorđe Kapadokijski i sveci pustinjaci kao Antonije egipatski – za svačiji ukus ponešto.

Nemojte mešati stil crkvenog pesništva sa današnjom modernom poezijom. Crkveni pesnici bavili su se samo religijskim temama bogolsužbenim i liturgijskim. Osnovni smisao je molitva kao glavni vid komunikacije sa božanskim i jedina emocija i izmamljeni uzdah u ovoj poeziji mogli su biti zahvalnost upućena Bogu stvoritelju.

Crkveno besedništvo bazirano na delima Jovana Zlatoustog i drugih besednika IV veka obogatilo je naš srednjovekovni književni izraz na temeljima dveju velikih tradicija, biblijske književnosti psalama i antičke retorike. Besedništvo je tako doprinelo da bogata riznica stilistike i retorike antičkog doba preko vizantijske književnosti uđe u naš književni izraz na velika vrata.

Osim duhovne književnosti i svetovni žanr je našao put do nas preko crkvenoslovenskog jezika i vizantijske književnosti. Naročito su bili popularni romani i pripovetke, ali samo kao prevodi vizantijskog porekla („Carica Teofana“, „Vrač“ , „Eladije“), indijskog porekla („Varlaam i Joasaf“, „Stefanit i Ihnilat“), antičkog porekla („Roman o Troji“, „Roman o Aleksandru“) i poreklom sa zapada („Tristan i Izolda“, „Lanselot“) . Naša originalna književnost u srednjem veku nema belatrističke proze, uprkos upliva svih ovih uticaja. Ipak, usmena književnost poprimila je nešto od uticaja i razvila svoje likove i mitove oplemenjena novim idejama i perspektivama.

Učena proza je predstavljena izuzetnom knjigom „Fiziolog“ koja je bila omiljena i na istoku i na zapadu. „Fiziolog“ je neka vrsta srednjovekovne zoologije, „životinjskog epa“. Sadrži opise raznovrsnih životinja, često i mitskih i ispunjena je fantastičnim opisima i simboličnim slikama tako karakterističnim za srednji vek. Na ovoj kakofoniji i zbrci udova, krila i krljušti pozavideli bi im i najmoderniji pisci fantastičnih romana. Mitsko-bestijarijski simboli su tako živopisno prikazani i maštovito napisani, da se pojavljuju i u slikarstvu i plastičnim umetnostima. Srednjem veku je mnogo šta nedostajalo, ali je svakako imao bizarne mašte na pretek.

Pored ove divne mešavine učene proze i beletristike značajno mesto u prevodnoj literaturi zauzimaju dela iz raznovrsnih nauka koje su bile zastupljene u starohrišćanskoj oblasti- dogmatike, polemike, egzegeze, mistike, duhovnog besedništva, gramtike, zemljopisa, istorije, prava, retorike i filozofije. Ova grana naše srednjovekoven književnosti uticala je na formiranje i razvoj našeg pogleda na svet u srednjem veku. Čitalo se o haosu i elementima, prostoru i vremenu, telu i duši, jeziku, istoriji, pravu i geografiji. Svi književni rodovi listom, od žitija do besedništva, bili su prožeti duhom filozofije, pa , iako u suštini prvenstveno prevodna, naša srednjovekovna literatura bila je bogata i išla rame uz rame sa drugim razvijenim književnsotima toga doba.