Znak na čelu

Deo I – ZNAK NA ČELU

Šta ako ste se jednog jutra probudili loše volje? Nakupilo se nezadovoljstvo i uskovitlao se bes. Vaš posao, recimo obućarski, doveo vas je do ivice beznađa. Teško je raditi sa ljudima. Preki pogledi, podignut glas, sunce koje nemilosrdno peče. I onda se na stazi pojavljuje osuđenik. Nosi svoj teret i ide u smrt. Možda je ubica, silovatelj, lopov. S one strane vaše stvarnosti je, to je jasno. Želi da predahne na vašoj klupi, težak je krst koji nosi. Ko zna koji je to po redu osuđenik koji je tuda prošao i nadao se nekom čudu, spasenju, milosti. Ta reka prestupnika i grešnika ne jenjava.

Vaš bes je upravo uskipeo. Sva vaša nemoć slila se, u taj čas, u čist gnev i vi oterate sirotana sa svoje klupe. Zbog drugih, zbog ugleda, zbog posla. A ponajviše zbog svog sopstvenog jada.

Siromah vas samo pogleda bistrim, pametnim očima. Možda nešto kaže, možda i ne. Vi ostanete tu, pred svojom klupom, kao presečeni na pola. To je bio momenat slabosti i već se kajete dok gledate kako odmiču njegovi bosi tabani i leđa pogurena kao da nose na sebi teret čitavog čovečanstva. Vi ste se pokajali, ali nećete povući svoju reč.

Zar nije svako od nas uradio nešto čega se stidi toliko da se nikada ne bi vratio da tu grešku ispravi? A eto, taj dan, ta pustinja i to sunce, taj prosjak i ta klupa , nosiće večito prokletstvo. Za razliku od nas, “večiti Žid” neće dobiti priliku da zaboravi i krene dalje. On, bez spokoja, krstari svim zemljama. Možda ste ga i sreli, samo niste opazili znak na njegovom čelu.

Budući da mu ne znamo ime hajde da ga nazovemo Ahasver. Kažu da je Ahasver odbio da primi sapasenje koje mu je nuđeno. Zar? Da li je ovaj bivši obućar zaista kriv za tako komplikovan greh? Ili je, možda, kriv za to što nije pokazao milost tamo gde je bila potrebna? I koja greška bi bila veća u očima večnosti: reći ne bogu ili reći ne čoveku?

Pravi razlog ne može se dokučiti, ali je posledica dobro poznata: Ahasver je osuđen na život bez doma i na večno lutanje. Istina, blagosloven je večnim životom i ličnom zaštitom boga jer niko ne sme da ga povredi na njegovim lutanjima. Zajednički imenilac osude i blagoslova je “večan”.

Čak i najveći zločini imaju vremenski ograničene kazne: da li su u pitanju godine ili decnije, činjenica je da će se iz kazne izaći. Makar kroz uska vrata smrti. Za Ahasvera nema izlaza. I vrata doma, i vrata smrti, sva su vrata za njega zatvorena. Ali zato mu je otvoren svet. Ceo, veliki svet , prostorno i vremenski neomeđen.

Kada se tačno desilo da je čovečanstvo, ono iskonsko nomadsko, lutalačko pleme koje je krstarilo paleolitskim prostranstvima kao po bezgraničnoj svojini, počelo lutanja da doživljava kao kletvu? Kada smo kontinent zamenili domom, nebo krovom, horizont prozorima. I zašto?

Šta je to sa čovekom i lutanjima? Pogledajmo za tren Kaina, prvog među nama koji je obeležen znakom. Momenat slabosti izazvan dubokim nezadovoljstvom dovodi do akta gordosti i ne-osećajnosti. Kuran ga prikazuje kao posrnulog koji odmah zažali zbog svoje greške, ali se bespovratno više ne može poništiti. Bez obzira na težinu greha, njegovu prirodu, uzroke i posledice, ostaje staro pitanje: da li je veći greh napravljen prema Bogu ili prema čoveku? Ko je taj koji ne može da oprosti?

Ovaj veliki vagabondo, takođe je dobio večiti život i garanciju da ga niko neće na tom životnom lutanju povrediti. Nije ni čudo što se, po Joseph Smith-u i Pokretu svetaca poslednjih dana Kain naziva Gospodar Mahan, onaj koji poseduje veliku tajnu i dozvolu da ubije i okoristi se njome. Uz velike kletve idu i velika dela. Prvi rođeni i prvi ubica u ljudskom rodu.

Znak na čelu ostaje i mada vremenom, očigledno, postaje sve manje primetan, kletva koja se nekako obrela među ljudima uspeva da postigne svoj cilj: odbiti nas od nomadskog života, privezati nas na jedno mesto, koje , eto, za utehu možemo nazvati domom.

Po srednjovekovnoj legendi, Kain stiže sve do meseca i odatle nas budno motri. U narodnom i veštičijem kultu sveti Leland kune Kaina: “Zaklinjem te, o Kaine, tebe, koji nikad nećeš pronaći mir i slobodu, dok te Mesec, koji je tvoj zatvor, ne oslobodi.” I dok se pitamo kako to da lutanje ne može biti sinonim za slobodu i prostranstvo za mir, obrnimo lice ka Mesecu.

Deo II – JA SAM STRANAC U STRANOJ ZEMLJI

Kain, Mesečev zatočenik, praotac je nomada, muzičara i kovača, magijskih zanimanja.

Šta osim muzike može da bude univerzalno svim svetovima? Reči? Boje? Oblici? Sve je podložno interpretaciji. A pred muzikom ostajemo nemi; i zvezde je čak prepoznaju, njena harmonija se proteže kroz čitave galaksije. Taj univerzalni jezik nam čupa korenje i diže nas kao semenke, u nepoznate predele.

Non fluì dalla strada del nord

né dalla via del sud

la sua musica selvaggia per la prima volta

nel villaggio quel giorno.

Pesoa naziva muziku ludog violiniste divljom, onom koja budi žudnju za slobodom, čini da se osećamo manje sami, a više svoji. Osuđeni na bivstvovanje, tražimo način da zaboravimo da su ovaj polu-život i njegova beskrajna tuga ubice svake nade da ćemo biti slobodni.

In un luogo molto lontano,

in un luogo assai remoto,

costretti a vivere, essi

sentirono una risposta a questo suono.

Dok umire nada koju je probudio lutajući violinista, u svetu u kome se snovi pretvaraju u pepeo, gase se poslednja sećanja na ono pre. Sve osim muzike.

Tuttavia, quando la tristezza di vivere,

poiché la vita non è voluta,

ritorna nell’ora dei sogni,

col senso della sua freddezza,

improvvisamente ciascuno ricorda –

risplendente come la luna nuova

dove il sogno-vita diventa cenere –

la melodia del violinista pazzo.

Sad, nije li mnogo veća kazna biti lišen te divlje muzike bića, nego nositi znak na čelu i tražiti sebe po svetu? Je li nam zato potrebna muzika, da ponovo procveta cveće naše duše?

Šagal je u svojim slikama postavlja kao centar snoviđenja koji poput mesečine obasjava magične predele njegovih obojenih svetova. To su svetovi u kojima prestaju da važe prirodni zakoni i jedini zakon koji još vredi je zakon ljudske duše.

On kao da uvodi poeziju Pesoa u boje. Tu je violinist koga muzika puni svojom magijom bojeći ga u zeleno. Ljudi lete kao veliki, purpurni zmajevi, životinje sa ljudskim izrazima piju zvuke muzike. Kao portal u druge svetove, ko zna kuda nas to može povesti. Taj momenat ludila, tvrdi Pesoa, a zna i Šagal, vraćaće se da nas proganja u snovima, čineći da se bojimo i da se osetimo živim.

Eto zašto je umetnost jedini pravi dom čoveku. Jer nije usidrena u stvarnost, a stvarnija je od svega. Jer daje slobodu, iako nas zarobljava. Jer nas pušta da letimo dok smo duboko uronjeni u sebe.

Kako odsvirati svoju melodiju, poput Violinista na krovu, a ne pasti i slomiti vrat? Tamo gde je život bacio prašinu u oči, da se poništi otrov iz oštrih očnjaka stvarnosti, treba nam malo ludila, malo vrtoglavog plesa i muzike koja se ne predaje. To smo mi, Kaini, Ahasveri, večite lutalice bez doma i korena, prokleti da lutamo od jednog kraja sebe , do drugog kraja sebe, dok večito gledamo ka horizontu. Drugi se kriju iza tradicije, naroda, porodice i doma; mi smo ogoljeni pred pogledom nebeskim i nemamo ništa osim sopstvene kože da nas pokrije. Nama treba muzika, nama treba umetnost da se u nju sklonimo kao u privremeni zaklon, da bismo predahnuli na tren i imali malo mira u beskrajnom haosu vasione. “Ja sam stranac u stranoj zemlji”, rekao je Mojsije. Stranac i sebi samom. Jer nisam više onaj koji sam bio kada je sve počelo.

(Inspirisano Novim zavetom, legendom o Ahasveru, Kuranom, Pokretom svetaca poslednjih dana, veštičijim kultom, Ludim violinistom Fernanda Pesoa, Zelenim violinistom Marka Šagala, mjuziklom Violinista na krovu, Starim zavetom)