SVET IZA OGLEDALA

Bogatstvo svakodnevice često je zamagljeno hladnim dahom prozaičnosti. Da bi skinuli ovu koprenu, potrebno je da vidimo stare stvari na novi i svež način. Počnimo da poredimo ono svakodnevno sa nečim novim. To ne mora biti nešto nesvakidašnje i neponovljivo. To može biti nešto isto tako uobičajeno i jednostavno; sam čin poređenja uvešće potrebnu dozu poetičnosti.

“Dođi u travu visoku da ti cvetovi poljube kolena.

Cvetovi lepo ljube kao jedina žena.”

(Stevan Raičković, Crni sluga ptica )

Jednostavno, zar ne? A tako neponovljivo nežno i opijajuće da ste već na cvetnoj livadi i koračate ka neizbežnosti. Poređenje dva uobičajena pojma da izazove ovoliku meru blaženstva i erotičnosti? Da, ono profano i izvikano “kao” u pravoj kombinaciji može biti portal u sasvim novi svet. Svet sreće ili svet zloslutne tuge:

“Na zatvoren se prozor

K’o na krst naslanjaš.”

(Laza Kostić, Pod prozorom )

Kako strašno i zloslutno klaustofobično zazveči ovde prozor, iako je često sinonim za nadu. U vašem svetu poezije ne morate slediti ustaljene veze, vi stvarajte svoje slike u ogledalu da odraze vašu stvarnost.

“Dotakoh joj grudi snene,

i one se rascvetaše

kao zumbul grane nežne.

Šuštanje sam slušao

uštirkane suknje njene,

kao kad komad svile

deset oštrih kama seče.”

(Federiko Garsija Lorka, Neverna žena )

Mnogo toga je skriveno u odrazima poređenja. Poredite stvari, ljude, biljke, oblake, sve što vidite svojim spoljašnjim i unutrašnjim okom. Skupljajte poređenja sa obale svakodnevnog, kao što sakupljate školjke po peščanim plažama i slažite ih u vitrine svoje poezije i proze.

Kada ispečete taj sakupljački zanat, možete svoja poređenja jošviše oživeti dajući im formu metafore. Ova stilska figura je jedan od odlika pravih majstora. Poredite dva pojma, ali ne eksplicitno. Prosto ih spojite u procesu poezije i poput alhemičara stvarate svoje kamenje mudrosti.

Vidite kako to senzualno i diskretno radi Šantić:

“ U ljiljanu lica tvoga

Purpurna se vatra sliva”

(Aleksa Šantić, Pod vrbama )

On ne objašnjava, on prosto crta. U lakom krokiju vidimo i devojačku mladost, njenu veliku lepotu, njenu nežnost i čednost, kao i pesnikovo obožavanje. Sve je nabijeno strašću kao vazduh pred oluju, a opet tako nevino. Metafora je čudesna! Koliko reči je potrebno da se objasni, a u stvari, nije uopšte potrebo objašnjavati je.

Ona je sveta i profana u isti mah.

“Najlepšim sam od puteva

jezdio te noći cele,

na ždrebici sedefastoj

bez dizgina i opreme.”

(Federiko Garsija Lorka, Neverna žena )

Ona je zagonetka očiglednog.

“Na ivici pločnika,

na kraju sveta,

žuto oko samoće.”

(Vasko Popa, Maslačak )

Ili filozofija sama.

“Bez glave bez udova

javlja se

uzbudljivim damarom slučaja,

miče se

bestidnim hodom vremena,

sve drži

u svom strasnom

unutrašnjem zagrljaju.

Beo gladak nedužan trup

smeši se obrvom meseca.”

(Vasko Popa, Belutak )

Vežba 7

Sada je red na vas. Uzmite svoja poređenja, odaberite ona najdraža i uz zlatno zrno inspiracije pretvorite ih u metafore. Lepa poređenja samo na to i čekaju; ona odavno žude da se sliju u metafore. A svaka uspešna metafora je već pesma za sebe.