Stepenice ka nebu

Gradacija- STEPENICE KA NEBU

Do sada ste verovatno gradaciju poznavali kao otmenu, staru damu koja korača uz ili niz mermerne stepenike očiglednosti:

“Kud prolazi Obilić Milošu,

dobra biše kola prolazila,

kud prolazi Srđa Zlopogleđa,

dvoja biše kola prolazila;

Kud prolazi Banović Strahinja,

troja biše kola prolazila;

Kud prolazi Kraljeviću Marko,

četvora bi kola prolazila.”

(Narodna pesma, Ženidba kralja Mirčete”)

Međutim, poezija je ponekad nalik spiralnim stepenicama koje izazvivaju vrtoglavicu, bilo da vode ka vrhu ili ka dnu. Sami gradite svoje spirale i ređate slike po jačini osećanja.

“Sve više sam, sve luđe sam,

Sve tuđe I sve tužnije,

sve tamnije, sve sramnije,

sve biva ružnije.

Sve hladnije, sve gladnije,

sve ledenije,

samoća prazna, jesenja,

a biva sve jesenjije.”

(Miroslav Krleža, Jesenja samoća)

Potrebno je da svog čitaoca pažljivo uvedete u magični svet stepenika. Bilo da se zajedno penjete, ili silazite, bilo da je u pitanju osećaj ili atmosfera, ne smete koračati presporo i umoriti ga, niti prebrzo i izgubiti ga. Još nešto vrlo bitno, krajnje odredište mora biti vredno puta. Koncentrična tačka u kojoj se maksimizira sve.

“Tebe obliva sunce. Vidim:kupa ti ruku nagu.

Tako je sve oko tebe čisto, u suncu. Moja krv raste

Iz mene, kao da otiče nekuda, pa tiho gubim snagu.

Samo da se ne pokrene nešto: neka vrata.

Samo da ne padne neka dunja, između nas, natrula.

Il crep da ne pukne iznad,od nečeg: od ptice, od mačijeg bata.

Tišina raste između nas:penje se kao prozirna kula.

Samo da je niko ne dirne, nikada. Osim ove pesme. O nepoznata.”

(Stevan raičković, Nepoznata u davnini)

A NA NEBU...Hiperbola

Kraj puta bi trebalo da nas ostavi bez daha, da se vredi penjati. Ti vrhovi osećanja i događaja nekada su savim jasno izraženi, a ponekad i našim figurama treba pomoć mašte. Ukoliko obojite i najjednostavniju scenu hiperbolom dobijate ta-na-na-na! efekat na koji se računa od samog početka. Sve je živopisnije kada je obojeno maštom. Kako slepi Samson u poemi Laze Kostića pronalazi voljenu ženu u mnoštvu svadbenih zvanica?

“bez pokaza vida svoga,

bez očiju dana bela,

tek poveden jednim cikom

i mirisom njena tela.”

U toj masi namirisanih, raskošnih gostiju? Da, u toj masi. Možete li bolje da opišete ljubav i mržnju?

“U prostoru grdna trema

Tišina je mrtva,nema,

Samson čuje otkucaje

Izdajnička srca njena.

Samson diše predisaje

Najmilije sviju žena,

paklenim se seća bolom

sviju slasti, sviju beda.”

(Laza Kostić, Samson i Delila)

Jačina naših osećanja je ta koja pomera granice realnog i čini da čitalac poveruje da je sve moguće.

“Sve će se želje tu da probude,

dušine žice sve da progude,

zadivićemo svetske kolute,

bogove silne, kamo li ljude,

zvezdama ćemo pomerit’ pute,

suncima zasut’ seljenske stude,

da u sve kute zore zarude,

da od miline dusi polude,

Santa Maria della Salute.”

(Laza Kostić, Santa Maria della Salute)

Vežba 10

Odaberite dva osećaja, jedno pozitvno (poput ljubavi, sreće, vere) i jedno negativno (poput mržnje, gubitka, razočarenja). Bitno je da su vam ta osećanja bliska, da ste ih lično iskusili i da su u vama još jaka. Napravite gradaciju koja će ih ispratiti u određenoj sitauciji i krunišite sve hiperbolom. Žašto dva osećanja? Kada dobijete po jednu pesmu za svako osećanje, podelite ih sa drugima i potražite njihovo mišljenje koja je uspešnija, koja je ostavila jači efekat. Da li je lakše opisati pozitivno ili negativno osećanje?