PITAM SE,PITAM SE

Mnogo je važno da ne zaboravite da uključite čitaoca u svoju poeziju. Jeste da je često pišete samo za sebe, ali uvek želite da je još neko oseti i razume. Komunikacija sa čitaocima ostvaruje se na mnoge suptilne načine, ali jedan od najočiglednijih je putem pitanja koje postavimo. Iako često retorska , jer ne možemo dobiti direktan odgovor, ona ipak podstiču čitaoca da se uključi i o svemu promisli. Na taj način ga uvodimo u svoj svet neinvazivno i prijateljski, privlačimo ga na našu stranu i lakše saopštavamo ono što u nama tinja.

“Kuda pobeći u ovaj dan?

U gusti sneg? U pusti vrt?

Pasti u meki bolesni san

Kao na smet, pod led, u smrt?

Kuda pobeći sa ovog dna?

Visoko negde? Još dublje? Gde?

Evo već teške ruke sna

Pribijaju te kocem za tle.

Kuda pobeći u ovaj čas

Kristalno prazan, slep i čist?

O gde su vrata? Gde spas?

To toneš već u tupi san.

Srce tek šuška ko suvi list.

Zar nikud pobeći u ovaj dan?”

(Stevan Raičković , U zimski sumrak )

Pesnik traži od nas da uđemo u melanholično zimsko veče i potonemo sa njim u tup san zimske noći. I uspeva, zar ne? Ako pitanjima dodate još pokoju uzvičnu rečenicu, dobićete dinamičnu atmosferu od koje se ježi kosa na potiljku. Uvučeni ste u pesnikov svet do kraja.

“Je l’ to danak kad mu vedla nesta?

Je l’ to sunce otkad sijat presta?

Što l’ potmulo tako u me gledi,

tako hladno da mi s’ srce ledi?

Je l’ to vreme što je posustalo;

Što s’ ne miče, što se skoturalo

Kao zmija na mojim prsima?

Al’ je hladno, uh al’ mi je zima!

Kad koračam je l’ ovo zemljica,

što l’ šoboće ko kakva grobnica?

Slušaj, slušaj, je l’ me kogod zvao?

Ona,ona – brže, što sam stao?!”

(Branko Radičević, Bolesnikov uzdisaj )

Vežba 5

Poigrajte se intonacijom, pokušajte na napišete pesmu koja će se sastojati isključivo od upitnih i uzvičnih rečenica. Može biti sasvim kratka ili baš duga, bitno je da na kraju i sami vidite koliko sugestivna vaša poezija može biti i kako pleni pažnju svih koji joj se približe.