ONO SAM ŠTO MI NEDOSTAJE

U poeziji je momenat iznenađenja uvek neodoljivo inspirativan. Tu možete da suprotstavite sve i da opet dobijeto savršeno harmonično jedinstvo.

“Ja znam, vi ste mu sad život i sreća,

A ja mu bejah bol i svetinja.”

(Vesna Parun, Pozdrav neznanoj )

Suprotstavljeni pojmovi dobijaju na težini, izoštravaju im se oblici i na čudan način postaju razumljiviji. Ako je nešto crno-belo , onda je belo belje i crno crnje no što očekujemo.

“ Sunce s’ rodi, pa zaviri

U ponore mojih grudi;

Užasne se, pa me mahne,

pođe dalje putem svojim.

Ja ostajem s jadom mojim

U užasno vel’kom svetu

Sam;

Sunce s’ diže, spušta,zađe,-

To se zove d a n.

Sve se tiša, sve se miri.

-Svet je kanda sad još širi-

A beskrajnost u crnini

Želi negde da odane,

Pa na moju dušu pane,

tu prebledi kao da je

Crnja rani moć-

Gledni na me, ostavlja me-

To se zove n o ć.”

(Jovan JovanovićZmaj, Sunce s rodi; pa zaviri )

Ne može biti “kontrastnije” od dana i noći, sunca i tame. Toliko su različiti da su ušli i u izreku : “Razlikuju se kao dan i noć”. Pa ipak, kod Zmaja ovaj kontrast samo objedinjuje jedano jedino osećanje očaja usled gubitka, naglašava ga i zaokružuje, dajući mu notu večnog i neutaživog.

Kontrast, pak, može da daje i drugi efekat, klackalicu. On tako divno definiše ono nedefinisano stanje “neizdrža” i previranja.

“Ja; naivni gospodar i crni sluga ptica,

Voleo bih i ne bih voleo da neko svrati.

Možda se ispod drugih stopala neće ispraviti vlati?”

(Stevan Raičković, Crni sluga prtica )

Nema bolje figure za opisivanje nemira no što je kotrast. U njemu leže sve neumitnosti i sve neizvesnosti. Najlepše od svega je što on (poput većine drugih stilskih figura) nije rezervisan samo za poeziju. I proza, ta varljivo prozaična dama, nosi u sebi kontrastne niti rezervisane samo za poeziju. Pogledajte samo odlomak iz dela Virdžinije Vulf:

“Strah za strahom me proganja. Hoću krišom da posetim blago koje sam sklonila. Sa druge strane sveta prostiru se jezera u kojima se ogledaju mermerni stubovi. Lasta umače krilo u tamnu vodu jezera. A ovde se vrata otvaraju i ljudi dolaze, prilaze mi. Lažno se osmehuju da bi prikrili svoju svirepost, svoju ravnodušnost; ščepali su me. Lasta zamače svoja krila; mesec putuje sam kroz svoja mora. Moram pružti ruku; moram odgovoriti na pozdrav. Ali kakav odgovor da dam? Odgurnuta sam, osuđena sam da sagorim u ovom nezgrapnom, u ovom rđavo skrojenom telu, da me pogađaju strele ravnodušnosti tog čoveka i strele njegovog prezira, ja koja čeznem za mermernim stubovima i jezerima sa druge strane sveta gde lasta umače svoja krila. “

(Virdžinija Vulf, Talasi )

Vežba 8

Odlomak vrvi kontrastima. Pronađite ih, izdvojite ih, načinite svoju shemu. Kompleksni, isprepletani kotrasti razdvajaju i spajaju dva sveta u kojima živi Roda, jedna od junakinja knjige “Talasi”. Kad jednom pohvatate sve niti ove mreže, odvažite se da napravite sličnu shemu po svom dizajnu. Odaberite konfliktnu situaciju, začinite je kontrastima i zapanjite čitaoce. Ova vežba zahteva smelost i spremnost na eksperimente. Raširite krila.