OD PATOSA DO LJULJUŠKANJA

Uobičajeno je da poetsko izražavanje bude nabijeno dubokim emocijama. Ponekad se, čak, zamera poeziji ako joj nedostaje patosa, kao da ne može biti dovoljno patriotska, misaona, pa i ljubavna i bez zadiranja u patetiku. Ni najveće poete nisu bile imune na to. Pogledajte samo Šekspira, pesnika preobučenog u dramaturga:

“Tako bez dičnog oca ostah ja,

a sestra mi u očaj srušena –

ona , što vrlinom – ako prošlost smem

hvaliti – beše na vrhu ovog doba

kao izazivač svojim savršenstvom.

Ali osveta će moja doći!”

(Laert u Hamletu Vilijema Šekspira, prevod Živojina Simića i Sime Pandurovića)

I dolazi, mada nečija tuđa. Šta je strast bez znaka uzvika na kraju rečenice, bez velikih pretnji, još većih obećanja i najvećih razočaranja? Poezija i patos produktivni su saradnici. I zaista, ponekad, ukoliko želite da izrazite strast, nije dovoljno samo cvrkutati. Koliko je uzvičnika i koliko ispljunutih reči je potrebno da se opiše bes?

“O, krvavi, bludni nitkove!

Besvesni, pohotni, neprirodni!

Izdajnička huljo!Osveto!

Ah, kakav sam ja magarac! Jest ‘hrabro’,

da ja ubijenog, dragog oca sin,

nebom i paklom na osvetu gonjen,

moram k’o kurva da srcu olakšam

rečima, pa sam dao se u psovke,

ko prava rita, ko sudopera.

Gadim se na to, pfuj!”

(Hamlet u Hamletu Vilijema Šekspira, prevod Živojina Simića i Sime Pandurovića)

Pa opet, nije samo duboka strast rečita. Ponekad se i ironijom može “srcu olakšati”.

“Hamlet: Gde vam je otac?

Ofelija:Kod kuće, gospodaru.

Hamlet: Zatvarajte vrata za njim, da nigde ne bi mogao igrati budalu sem kod svoje kuće. Zbogom!”

(Vilijem Šekspir, Hamlet , prevod Živojina Simića i Sime Pandurovića)

Ili sarkazmom čak reći duboke životne i društvene istine:

“Drugi grobar:Hoćeš li da ti kažem istinu? Da ovo nije bila otmena gospođa, ona ne bi bila sahranjena po hrišćanskom obredu.

Prvi grobar:E, sad si rekao kako valja. U toliko žalosnije što velikaši imaju na ovome svetu više prava da se dave i vešaju no njihova braća po Hristu.”

(Vilijem Šekspir, Hamlet, prevod Živojina Simića i Sime Pandurovića)

“Idealni sužanj slobodnog zatvora,

onaj je koji čami, a ne mora”.

(Matija Bećković, Idealni sužanj )

Zar se ne oseti svako ponekad kao idealni sužanj? Poezija nije samo strast, ona je u isto vreme i nedostatak iste, kao što je i istina i laž, jasna i tajanstvena, lična i javna.

“Kao da su sreće i nesreće moje

Vezane za mesta koja ne postoje,

I kao da se sav moj život zbio

U gradu u kojem nikad nisam bio.”

(Matija Bećković, Cetinje)

Jer I kada je duboko lična, ona je u isto vreme svačija, poput ogledala. Zato ume da bude duboko ozbiljna i komplikovano jednostavna.

“Dobro je što je svet tako brzo došao dotle da može I bez mene

I što mogu da odem kad god hoću”

(Matija Bećković, Ponovo imam potrebu da govorim )

Sad, pre no što se pustite niz jaku struju poetskih reči i zaplovite sami tražeći kako da izrazite svoju strast, treba dodati nešto vrlo važno. Poezija je i smeh i razonoda. Možda to nećete čuti često, ali jedan od najvećih izazova u poeziji je preneti male, jednostavne radosti, momente ne naročito velike i opšteznačajne, ali podjednako lepe i važne. Tu se pokazuje istinsko umeće velikih poeta: ono profano učiniti nezaboravnim i večnim. Ko je kod nas to umeo bolje od Branka Radičevića?

“O da čudna valjuškanja

Po zelenoj travi,

o da čudna ljljuškanja

da t’ podiđu mravi!

Laki vetrić osmehnu se,

listak liska dirnu,

beli danak pokrenu se

pa kroz lipu virnu.

Lipa brsne grane širi,

šapće danu sjajnu:

viri dane sjajni viri,

ali čuvaj tajnu.”

(Branko Radičević, Vragolije )

Vežba zvezdana prašina

Eto poslednjeg izazova u ovoj knjizi. Nađite još jednostavnih, vama milih momenata drugih pisaca/poeta i parirajte Branku. Nađite i svoje momente i pretočite ih u slike koje će titrati pred nečijim očima poput ovog letnjeg dana u širokoj krošnji lipe. Velike reči i patosi doći će i sami, ove male grumenčiće lepote morate pažljivo izdvojiti iz mulja svakodnevnice. To su samo vaše zvezde u tamnim, dugim noćima. Reči pesnika, vaše sopstvene reči, zvezdana su prašina rasuta po Mlečnom putu naših duša.