Od nad-čoveka do lomače: Nemačka umetnost s kraja XIX i početkom XX veka

Nad-čovek

Kad zatvorim oči pomislim: Fridrih Niče. Onda prvo izrastu čupave brčine, mrke obrve i oči duboke i prodorne.

Zatim smrt boga i sve što ona sa sobom povlači- gubitak univerzalne perspektive stvari, nihilizam i nestajanje objektivne stvarnosti. Sve se rastače u relativnost, jer ako ono što mislimo da znamo nije ni istina, ni neistina, ostaje nam samo naša sopstvena perspektiva, naš sistem vrednosti koji je jednako dobar (ili loš) kao i bilo koji drugi. Ne postoje činjenice, već samo naša interpretacija činjenica; ne postoji čvrst dokaz da je naša stvarnost ono što mislimo da jeste. Cogito ergo sum ne važi, jer se suprotno ne može dokazati. „Ako čovek svakog dana stoji na ivici i gleda u provaliju, jednog dana će i provalija pogledati u njega.“

Bez boga, prepušeteni smo sebi samima, najstrašnijem vidu postojanja u istoriji čovečanstva- slobodi. Ovo zahteva potpuno poništenje da bi smo se iznova samo-načinili. To ni Bogovi ne umeju. Padni u nihilizam, odmah, i prevaziđi ga.

Kad otvorim oči pomislim: Fridrih Niče. Pomislim- „Čovek mora u sebi nositi haos, da bi mogao izroditi treperavu zvezdu“. U beskraju vremena i prostora recidiv svemira dozvoljava bezbroj novih vraćanja i obećanje različitih ishoda. „Načinio si dug put od crva do čoveka, a mnogo toga u tebi je još uvek deo toga crva. Nekada si bio majmun, i čak i sada, čovek je više majmun od bilo kog majmuna...čovek je uže razapeto između zveri i nadčoveka-uže preko ambisa...ono što je divno u čoveku je da on predstavlja most, a ne sam krajnji ishod.“

To „uže“ , taj „most“ preko ambisa postojanja, u svojim rukama ima samo jedno oružje: umetnost. „Umetnost je jedina superiorna snaga suprotstavljanja volji da se negira život, umetnost kao anti-Hrišćanstvo, anti-Budizam, anti-Nihilizam kao takav.“ Kroz haos, intoksikaciju i ekstazu, do oslobađanja instinkta, rušenja granica i prevazilaženja Apolonijskog principa pomoću Dionizijevske magije. Jer umetnost je jedina istinska moć priorde u čoveku, njegovo iskonsko jedinstvo. Ne umetnost mas-kulture, ne mediokritetski kompromis, već umetnost bez moralnih stega, etičkih pouka i razuma. Umetnost slobodnog, da bismo izrasli u treperave zvezde.

„Čuj me! Jer ja sam takva i takva osoba. Iznad svega, ne uzimaj me greškom kao nekog sasvim drugog.“

Kad osećam Fridrih Niče, osećam:

Muziku

„Bez muzike, svet bi bio obična greška.“

Usamljenost

„I krik, i breg,

Gavrana let put grada teška sna:

Skoro će sneg-

Da, blago tom ko zavičaj svoj zna.“ (Usamljenost)

Strast ludila

„U podne beše,

U podne, kad prvi put

Leto se penje u planine,

Dečak s umornim, vrelim očima.“ (Na glečeru)

Osećam Vagnera, Dostojevskog, Strinberga,Bodlera, Pol Čarls Jozef Buržea, Metu fon Salis. Osećam one koji dolaze i one koji neće imati priliku da se predstave. Viša, svetlija i zdravija ljudska bića Ničeove stvarnosti.

Kad kažem Fridrih Niče, kažem: „Tek neprolaznost tebi je ravna“.

(Inspirisano citatima Fridriha Ničea iz : „Tako je govorio Zaratustra“, „Ecce Homo“, „Umetnost u Ničeovoj filozofiji“, poezije F.Ničea)

Kratak uvod u svet naturalista

Naturalizam sa jednim x – o Johanesu Šlafu (Johannes Schlaf)

Jeste li čuli za Johanesa Šlafa? Pesnik, pisac pozorišnih komada, autor. Filozof, zaljubljenik u Zolu i Verlena. Prevodilac koji je Volta Vitmana predstavio nemačkom intelektualnom krugu s početka XX veka. Jedan od onih koji su ljubav prema svom narodu pomešali sa manjkom poštovanja prema drugim narodima i koji su nacional-socijalizam shvatili kao veličanje svoje nacije. Ali pre svega naturalista.

Šta je to naturalizam u književnosti? Berlinski književni kružok Durch, ili ti naturalistički klub, kako su se sami nazivali, bio je začetnik rušenja dotadašnjih konvencija u književnosti. A koji pokret to nije?

Gerhard Hauptman (nobelovac), Arno Holz (zamalo pa nobelovac) i Johanes Šlaf (ne-nobelovac i marginalac u celoj priči), tim je koji je započeo ideju da je čista umetnost najbliža prirodi samoj i da u jednačini: Umetnost=Priroda-x, x predstavlja sam subjektivni oblik umetnosti, ono lično, unutrušnje, koje treba redukovati sve dok se ne svede na prostu senku i ostane ogoljena stvarnost, naga i savršena u svojoj biti. Pisati bez narativnog upliva, „sekund po sekund“ stilom, situaciju dati u jedinstvu vremena i radnje, bez naratora, bez scenske pozadine, bez nepotrebnih objašnjenja. Dijalog je najčistija izražajna forma.

Naturalizam. Nije baš uhvatio duboke korene u književnosti. Ali jeste bio deonica ka razvoju mnogih drugih stilova koji su se na ovaj „sekund po sekund“ metod naslonili i razvili svoj specifičan narativni izraz.

Šlaf je, iskreno govoreći, prošao pomalo poput naturalizma samog. Brzo je skrajnut i sva priznanja pokupio je njegov kolega Arno Holz, čovek sa kojim je živeo i delio vizije, na koga je računao i koga je, verovatno, i voleo. Kad se kaže voleo, ne misli se na ono: volim svoga bližnjega. Zaista voleo. Homoseksulne tendencije među pripadnicima Durch grupe, to je tema za doktorsku disertaciju, ne za kratku blog priču. Rezultat: Šlaf je pao u depresiju, dospeo u sanatorijum, ispoljio psihotično ponašanje i njegovo stvaralaštvo skliznulo je u sferu okultnog i kosmološkog. Nije nominovan za Nobelovu nagradu, nije pokupio lovorike, nisu nicali spomenici u njegovu čast i uskoro je utonuo u blaženu polu-anonimnost. Angažovanost u nacional-socijalističkom pokretu Hitlerove Nemačke 30-tih godina XX veka nije doprinela njegovoj popularnosti, gurnula ga je samo dublje u sferu ničeovske šizofrenije.

A ustvari, njegove naturalističke drame i priče dobile su dubinu psihološke studije. Ono čime se uspešno služio Dostojevski i kome se to dobro „primilo“ na uzburkanom tlu Rusije, nije bilo isto prihvaćeno u klimi nacističke Nemačke koja je težila ravnim linijama, uniformisanom kretanju i mišljenju. Još jednom je u svetu literature, i po ko zna koji put, stvaralaštvo autora prevazišlo njegovo delovanje u stvarnosti i pokazalo ono najbolje u njemu. Psihoza postaje neverovatna kreativna energija, šizofrenija prerasta u umetnički paralelni svet, strahovi i paranoje daju dubinu sagledavanja, a depresija prerasta u poeziju izraza.

Eto kako umetnost ume lako da poništi svaku teoriji o sebi i uvede čuveno x iz jednačine stvaranja kao začin bez koga se ne može:

„Zadenuh vres za šešir svoj i pođoh.

Šta mi je meta?

Glas jedne ptice

Svetao i zvonak,

S nekog dubokog,

Dalekog dna...“ J. Šlaf

Sin moderniste

„Dekadent: Sin moderniste

Unuk idealiste

Nećak parnasovca

U neku ruku kopile realista

I sestrić u dvanaestom kolenu starog romantičara“

Labrijer, časopis Figaro

Smišljeno kao ismevanje i poruga figure simbolističkog pesnika, a ostade najkraći i najjasniji sažetak simbolističkog pravca u književnosti. Da, narasta iz negacije realizma i naturalizma, ali ipak iz njihovih korena, izadanak sa genima romantičara i parnasovaca, direktni nastavak modernizma. Ponikao kao divlje rastinje u Francuskoj, iz „šume simbola“ Bodlera, iskovan u „alhemičarskoj radionici reči“ Remboa, sinestezija muzike i reči o kojoj je sanjao Malarme.

Ali ovde nije reč o francuskoj „uznemirenoj senzualnosti“, pa ni o rukskoj „bolešljivoj tuzi“. Ovde je reč o nemačkom sibolizmu koji nikako da se odluči na razdvajanje od klasike, Ovidija, Dantea i Šekspira; pa i pored divljeg zova Bodlerovog slobodnog stiha i Malrmeovog pariskog kružoka ne može da se odvoji od aktivizma, nacionalne „konzervativne revolucije“ i celibata, što u umetnosti, što u stvarnom životu.

Oni koji su čitali o Stefanu Georgu znaju o njegovoj težnji ka novom poretku, „hiljadugodišnjem Rajhu“ i „Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei“. Budući da je na kraju sam pesnik prezreo „Nordijskog nadčoveka“ i nacionalizam i odbio da bude deo Nacističke Nemačke 1933, ovde nije reč o pukom nacionalizmu, već potrebi da se Nemačka koju je voleo izvuče iz duboke dekadencije u koju je besomučno upadala. On je želeo da bude mesija koji će elitu Novog Carstva uvesti u novu eru ponosa, dostojanstva i patriotskog samožrtvovanja. Ishod nam je poznat- ništa od toga. Povukao se u Švajcarsku i tamo preminuo, inkognito.

Ali njegova poezija, ona je uspela tamo gde su velike političke fraze zakazale. Otvorila je put novom stilu koji je kao protivteža do tada prisutnom realizmu, i kao revolt na njega, uveo eru poezije kao alternativne stvarnosti, poeziju koja postoji radi sebe same, kao alter ego samog pisca. Ovaj umetnički larpurlatizam , oslobađanje stiha od postojećih klasicistih okova i uvođenje novih, mističnih tema u umetnost, doveo je nemačku književnost na prag nadrealističkog stvaralaštva. A to su vrata kroz koja su, nakon što su otvorena, nahrupili Kristijan Morgenštern, Tomas Man, Franc Kafka, Hugo Bal, Bertold Breht i mnogi drugi.

Tako je ta melanholična,na mahove melodramatična i duboko mistična poezija postala ono čemu je težila: svet za sebe na koji nisu mogli da utiču spoljni činioci ovog burnog i ne baš povoljnog vremena za slobodu misli.

„Zvati što blisko bi i svoje:

O bol i teret taj.

Zalud hvatati ono što je

sve više puki sjaj.

Jalovo samozaglušenje

tim pustim:ne i niti.

To bezrazložno protivljenje.

To neumitno – biti.

Taj jad već smoren od težine

što tišti kao kam:

Pa ovaj mukli bol praznine.

O to: sa sobom sam!“

Stefan George

„...Al’ čudno!

Sa bezimenom zavičajnom čežnjom

plakaše moja duša za životom,

plakaše ko što neko plače kada

plovi na morskom brodu velikom,

ogromnih, žutih jedara, pred veče,

po zagasitoj vodi, pored

zavičajnog grada. Tamo vidi

ulice, čuje žuborenje vrela,

oseća miris jorgovana, vidi

samoga sebe, dečaka, kako stoji

na obali, sa dečijim očima

koje se plaše, koje bi da plaču,

kroz otvoren prozor vidi svetlost

u svojoj sobi – al’ veliki brod

nosi ga dalje, klizeći nečujno

sa žutim, čudnim jedrima džinovskim,

po zagasitoplavoj morskoj vodi“.

Hugo fon Hofmanstal Doživljaj (odlomak)

Evo još jednog nemačkog poete, pisca i libretiste koji je iz sveta mirnih klasičnih voda uplovio u nemirne vode moderne umetnosti. Hugo fon Hofmanstal. Stidljivo, istina, ali ipak... Pisao je libreta za Riharda Štrausa , bio član avant garde grupe „Jung Wien“, a ipak duboko ostao konzervativac i aktivni akter u politici. Njegov ideal je unekoliko renesansna figura građanina sveta, nekoga ko bi pomirio jaz između društvene angažovanosti i umetničkog stvaralaštva. Da li mu je to pošlo za rukom? Mrka kapa. Najbliže što se primakao tom idealu je njegov san o tome, lična utopija. Ali i to je deo simbolističke filozofije. Ta uporna težnja za stvaranjem idealnih uslova za razvoj svoga ja u ne tako idealnom kontekstu društva, izrodiće interesantnim naučnim saznanjima Frojda i Junga u narednom periodu. Do tada, Hugo fon Hofmanstal ujedinjuje muziku i poeziju i bori se sa klasikom i modernom u sebi.

Prvi deo njegove pesme Njih dvoje počinje klasičnim prikazom dvoje mladih:

„S peharom punim vina crna

išla je , nežna kao srna.

Kako je lako koračala,

ni kap na zemlju nije pala.

Njegova ruka beše tako

sigurna, ko u malo kog.

Dojahav, on na mestu lako

ukipi plahog konja svog:“

Kako epski, kako homerovski! Taj sklad u stihu, ta jasnoća opisa, ta ujednačena rima. A onda, uprkos sebi, stih počinje da klizi u nešto moderno, nešto napeto, neočekivano, ispunjeno strašću i dubokim nemirom:

„Ali kad ona bliže priđe

da mu iz ruke pehar da,

nešto ih tako teško skoli:

zatreptaše ko lista dva,

te ruka ruku mimoiđe

i tamno vino tlom se proli.“

Novo doba dolazi i ruši tvrdoglavo stare norme, unoseći novi dah slobode. Poezija dobija zadihani ritam, isprekidano otkucavaju rime u ritmu srca. Ono podsvesno, divno u svom mraku i mutno na sunčevom svetlu, izbija kao pupoljci u prolećnoj izmaglici.

„Uz potok leska

drhti u cvetu

sama na svetu.

Zvižduće ptica

kroz hladni gaj.

Zrak jedan bleska

greje nam lica

pa gubi sjaj.

Svet je još nag

još sivo drveće...

Proleće možda doneće

cveća na naš trag.“

Stefan George, Rano Proleće

I eto nas na samom kraju jedne ere, na samom izvoru nečeg novog , gde shvatamo da to novo nije potklo iz kamena već je reka ponornica koja se primirila na kratko u dubinama književnosti i sad ponovo izvire ista, a ipak nova i neponovljiva. Odjek romantizma se preliva u sasvim nove oblike slobodnog izraza koji beži iz svojih stega onako kako to samo poezija ume. I tome nema kraja, i tako je uvek, i hvala nebesima na tome. Ne lupajte glavu previše oko uzroka, uživajte koliko god možete u posledicama.

„ Šta vredi mnogo štošta znati? Ipak

mnogo je reko koji kaže: ’Veče’ –

tu reč iz koje smisao i tuga

ko teški med iz šupljeg saća teče.“

Hugo fon Hofmanstal Balada o životu (odlomak)

Poslednji lomača malograđanskog društva

I tako, ono što je započeo Niče svojim nihilizmom, gurnuvši svoje ja pravo u ambis i čekajući da ispliva sa druge strane kao bolja varijacija sebe samog, kao nad ja; to je linearni i pragmatični naturalizam sveo na formulu Umetnost=Priroda-x, gde je x iščupano iz umetnika kao tumor koji nosi opasnu klicu nepredvidivosti i ludila; da bi to isto x simbolisti, kopilad realista, oteli i sakrili u šumi simbola gde morate da tragate i tragate i tragate ako želite da dođete do zlatnog grumena umetničkog izraza proizvedenog u alhemijskoj radionici stvaraoca. A onda su ekspresionisti strgnuli velove i koprene, i one veštačke i one oku priodne i ogolili sve, bez srama, boreći se protiv očiglednog i očekivanog snagom vizije, ekstremnom emocijom, priviđenjima napaćenih dugih noći umetnika u borbi za izrazom. „Reč postaje strela.“ (Kasimir Edschmid)

Strah preuzima ulogu opisa, užas koji steže, angst koji raste kao plima i tera nas da širom otvorenih očiju gledamo u stvari kakve jesu, ne kakve bi mi želeli da budu. „Pridev se stapa sa rečju koja nosi misao. On ne sme da opisuje“. (Kasimir Edschmid). Ne postoji jedan momenat, postoje duge ekspozicije stvarnosti koje probijaju strukturu rečenice i raspad umetničke koncepcije koji reflektuje pad sveta koji poznajemo. U nemačkoj između dva rata, gde je ekspresionizam uzeo svoj najveći zamah, od materijalne sigurnosti koja se urušava, do moralnih kodeksa koji se krše, samo je jedan korak. I dok se oko njih sve raspada u velikom zemljotresu ekonomske recesije i pro-fašističke diktature, umetnik kroz krik i šok poziva na revoluciju u korist sveopšteg ljudskog bratstva. Umetnik je prorok, vizionar koji traga za novim božanstvom vrednim čoveka. „Ja sam samo plamen,žeđ i krik i požar“. (Ernst Stadler)

Ljudsko meso, nepokriveno, ogoljeno, raspadanje, smrt, bolest, grad, fabrika, industrija. Nema kerubima,ljiljana i vodene izmaglice. Nema ružičastih oblačića i labudova. Samo razapet na krstu čovek, njegova iznutrica golo-rumena, mišići napeti u silini napora, oči bez nade, lude od očaja. Nosite se svi sa svojim jeftinim građanskim ritualima, truli buržujski moralisti, pogledajte jad običnog nad-čoveka koji se uzdiže groteskno nad vašim cilindrima i suncobranima i glavom udara u nebeski svod siv od fabričkog dima.

I tu je ekspresionizam sagoreo u sebi samom, kao poslednja lomača malograđanskog društva s početka dvadesetog veka. Posle njega –izmi postaju svojina intelektualaca, onih malobrojnih koji znaju da tumače čudesne umetničke eksperimente. Oko njega se granaju pravci kao krošnja prolećnog drveta, ali nijedan ne nosi njegove gene i nema hrabrosti da stane pred radničku masu i kaže: pogledajte, ovo sam ja u vašim očima, divite mi se i užasavajte se. Istina postaje luksuz, zagonetka preuzima ulogu naratora u dugom pozorišnom komadu poznatom kao „Tok umetnosti“.

„A sad jedri brod jedan tamo na moru.

On je sav požar i dolazi iz požara,

I brodi natrag u požar.

Kapetan se oslanja na katarku;

Senka mu, crno-ozbiljna, počiva na užarenoj palubi.

On diže svoj široki, svoj teški dlan,

I domahuje mi.“

Alfred Mombert , „Nadvija se nada mnom tamni trem“