Mi, Smrt

Mi, Smrt

“Ulazi smrt. Njen hod ja kao hod ljubavi.

Ne čuje se i ne vidi se, tek

lice porumeni. Potamni ogledalo.

Kane u predsoblju kap.”

Libero, najzad. Libero od stvarnosti, od tvrdih okvira discipline, grada koji je veći od naših snova o njemu, zatvorskih rešetaka logora nasilja. Libero od svetinja, vere, veze, obaveze. Svega što se očekivalo i što je bilo očekivano. Libero od reči i njihovog naličja, tumačenja, mučenja, analize, dijalize, rime. Najzad libero.

“Završava se glave moje put.

Nije legla u ruke godine tolike.”

Koliko dugo možete da ne mislite, da se ne sećate. Koliko dugo da izbegavate oči koje ste sreli preko otvorene rake, u hodniku oljuštenih zidova, u mimohodu velikih soba ispunjenih patnjom. Oči, duboki svemir u kome se u neizmernim daljinama belasaju bezbrojne galaksije, jedine koje ništa ne obećavaju, a sigurno će nas sačekati.

“Ulazi smrt plava kao vetar s večeri.”

A ne može to biti toliko strašno, ako biti mora. I opet, svako jednom pita: mora li? Koliko je susreta potrebno da se na Nas naviknete? Da se sa Nama izmirite kao sa neprijateljem koga sretnete u rovu i shvatite da ste odrasli u istom selu. Da smo vi onoliko koliko ste vi sami. Da Nas nema tamo gde nema vas. Da ste Nas prvi put sreli jedne tople, letnje večeri nadvijeni nad telom mrtve ptice u travi dok su vam još kosti rasle i oči se navikavale na svetlost koja će vas kasnije izdati. Jer svi vas izdaju na kraju, osim Nas.

“Ulazi smrt da reši sve što je nerešivo”.

Jer Mi smo ono što će vas rešiti svega. Bojite li se? Ili priželjkujete? Mislite da je Nama lako da čistimo za vama, da peremo vaše mrlje prošlosti i teramo ljude da o vama pričaju samo najlepše? Da je lako biti poslednja maska koju ćete staviti na lice. Koliki treba da bude naš mrak da bi vaš trag u njemu blistao što duže? Protiv čega se borite celog svog drhtavog života? Da li smo vaš najveći neprijatelj zaista Mi?

“Ona se okupana uvlači i leže u postelju.

Ja osuđen na nju kao na poslednju ljubavnicu

Skidam mirno svoje iznošeno odelo

I kao da ću ga još kad obući

Slažem ga preko stolice

Na kojoj sam sedeo i mislio na život.”

Dosta. Besmisleni su ovi razgovori jer ne postoje druga vrata sa ove pozornice. Skinite sa sebe patetiku i budite jednom hrabro ono što jeste. Kad, ako ne u ovom trenu? Nema ceremonija, nema praznih nada. Samo iskrenost, savršena. Vaše veličanstvo, mi, Smrt.

“Biće to divan pad.

Obožavani mrtvac”

Libero

Omaž pesniku Slobodanu Markoviću Liberu. Rođen u Skoplju (1928), umro u Beogradu (1990). Ostalo pročitajte u njegovim pesmama, prozi, drami...

U tekstu citati iz pesama: SMRT, ODLAZAK BAKARNE PTICE, SVOJ PROROK

https://wordpress.com/read/feeds/43796791/posts/3713054810