Književni termin dana:EDIPOV MOTIV

Jedan od najpopularnijih motiva u književnosti je motiv incesta, poznat kao Edipov motiv. Zašto je ovaj motiv tako privlačan kada u isto vreme budi zgražanje i osudu?

Najstarija poznata književna verzija mita o Edipu je „Edipodija“ („Οἰδιπόδεια”). Ova izgubljena poema pripada Tebanskom ciklusu, starogrčkom ciklusu izgubljenih poema iz perioda 750-500. godine pre nove ere. „Edipodija“ je imala oko 6600 stihova i pripisuje se Kinetonu (Κιναίθων), malo poznatom pesniku iz Sparte. Od cele poeme očuvana su tri kratka fragmenta i pisano svedočenje o njenom postojanju. Poema kazuje o Sfinks i Edipu, i daje drugačiji prikaz danas pznatog mita – Edip i njegova majka Jokasta nisu imali dece u svom nesvesno incestualnom braku. Fragmenti su dostupni na starogrčkom, ali su i prevedeni na više jezika. Najpristupačniji prevod za one koji vladaju engleskim jezikom je „Greek Epic Fragments“ M.L.West-a iz 2003. godine ( Loeb Classical Library, vol. no. 497, Cambridge, Massachusetts), gde uporedo možete pratiti izvorni tekst uz engleski prevod: https://archive.org/details/greekepicfragmen00

Zakoračićemo dalje u 429. godinu pre nove ere i videti kako se razvio ovaj motiv u književnom izrazu. Sofokle (Σοφοκλῆς), dramski pisac iz doba Antičke Grčke, u jednoj od svojih 120 drama, „Kralju Edipu“, proširio je osnovni motiv incesta u priču o padu jedne veličine. Na početku tragedije , Edip, tebanski kralj, moćan je, uticajan i na vrhu sveta. Kako drama odmiče, niz preispitivanja i sumnji u sebe i svoj identitet, dovode ga u limb bede, očaja i progona. Za jedan dan ruši se fasada sjaja i samoobmane jer za one koji su spremni da pogledaju u ambise svojih duša nema povratka u matrix. Zlatna nit ovog mita odvojila se od preslice kolektivne podsvesti i postala jaka potka za preispitivanje osnovnih ljudskih motiva, želje i borbe sa instinktima na trnotivom putu duhovnog pročišćenja. Koliko daleko smo iskoračili van pećine prošlosti i njenih mračnih, lelujavih senki? Dovoljno daleko da sebe možemo nazvati civilizovanim, prosvećenim ličnostima? Poznajemo li sebe toliko dobro da možemo da verujemo svojim postupcima? Čitajte Sofoklove drame, odvažite se da promišljate o sebi.

Obrada teme incesta nije prekinuta ni u srednjem veku. Pesme o Nahodu Simeonu naša su obrada ovog praiskonskog mita. Postoji više verzija pesme, i evo jedne od njih: https://sr.wikisource.org/srel/%D0%9D%D0%B0%D1%85%D0%BE%D0%B4_%D0%A1%D0%B8%D0%BC%D0%B5%D0%BE%D0%BD . Priča je ista, menjaju se samo kulise. Ljudske strasti su svojstvene svim kulturama, narodima i prostorima. Ovaj motiv je obrađen i od strane Jovana Sterije Popovića pod imenom „Nahod Simeon“. Komad je postavljen na veliku scenu Srpskog narodnog pozorišta 2006. (https://www.snp.org.rs/?page_id=1491). Preporučujemo izuzetan rad u Zborniku Fakulteta dramskih umetnosti Univerziteta u Beogradu za sve one koji žele bliže da se upoznaju sa ovom temom u okviru našeg dramskog stvaralaštva. Autorka je doktorka Ksenija Radulović: (https://fdu.bg.ac.rs/uploads/files/Institut/ezbornik/Zbornik%2033/Ksenija%20Radulovi%c4%87_NAHOD%20SIMEON%20%20SRPSKA%20VERZIJA%20MITA%20O%20EDIPU%20U%20NA%c5%a0OJ%20DRAMI%20I%20POZORI%c5%a0TU.pdf ).

Psihoanaliza se, kao što možete pretpostaviti, svesrdno pozabavila ovim motivom i prenela ga i u novije doba svojim tumačenjima ga začinivši i načinivši još misterioznijim i gadljivo-primamljivim. Ovo bi trebalo da je otovrilo sasvim nove dimenzije obrade književnog motiva u savremenoj književnosti – međutim, kvalitetna kniževnost se retko bavi motivom incesta. I posle toliko vremena, mračne senke u pećini nas još plaše kao prvog dana kada smo sedeli okupljeni oko vatre i počinjali da razvijamo svest o sebi samima.