Kad priroda progovori

Možemo uvek inspraciju da pozajmimo i

od velikog i neprevaziđenog majstora – prirode. To nije plagijat, a izvor je neiscrpan. Samo oslušnite oko sebe. Šta to priroda govori, šumi, žubori, klokoće, fijuče, briše, pucketa, zvrči? To može biti običan zvuk koji dolazi u pravom trenu da nas prene u onomatopeji:

„ Ne više za uši...zvuk

koji k’o dublji sluh

osluškuje nas što svi

prividno slušamo tek.

Preokret prostora. Svet

unutarnji otkriva lik...,

hram pre rođenja svog,

rastvor bogova pun,

teško rastvorljivih...: gong!

Svega ćutljivog zbir

što sebe potvrđuje sam,

šuman uvir i slap

u sopstvenog bića muk,

u trajnost sažeti tok,

izvrnuta zvezda...: gong!

Ti vazda u sećanju mom,

gubitkom rođena ti,

praznik neshvaćen sad,

vino uz nevidljiv rub

usana, bure bes

što stuba potresa srž,

putnikov pad u put,

izdaja, svemu, nas...: gong!“

(Rajner Marija Rilke, Gong )

Čujete li kako sudbinski odzvanja, kako svaki udar, kao po golom temenu, pada na nas u beznadežnoj izvesnosti? To je moć onomatopeje, zvuka koji poput gena u neverovatnoj sažetosti sadrži mnoštvo informacija.

Ne mora zvuk priode neizostavno biti kukuriku! Može biti i suptilniji, provučen kroz stihove tako da ga ni ne čujemo, ali svejedno nas prenosi direktno u pesnikovu drugu stvarnost neodoljivije od transportera.

„Gospode, čas je. Natraja se leto.

Zasenči sunčanike, razobruči

vetar, da poljem jesenjim zahuči.

Poslednjem plodu zrenje zapovedi;

još dva-tri dana južnija mu daj,

usavršenju nagnaj ga, nacedi

poslednju slast u teškog vina sjaj.

Ko dom sad nema, taj ga steći neće.

Ko sam je sada, dugo sam će biti,

čitaće, pisati pisma i bditi,

i nemirno će gledati drveće

kada se lišće stane zrakom viti.“

(Rajner Marija Rilke, Jesenji dan )

Par dobro raspoređenih zvukova prirode i prenos jesenjeg raspoloženja je zagarantovan. Oni koji su sami već se spremaju na melanholične, hladne dane kraj kamina ili peći, oni koji nisu sami pribojavaju se ili priželjkuju da bi to mogli biti.

Naše poimanje sveta je zasnovano prvenstveno na čulima, ali ona ne moraju da nas ograničavaju. Pustite li mašti da tu uplete svoje prste dobićete čudesne efekte.

„Slušam u mirnoj ljubičastoj noći

Kako šušte zvezde“

(Jovan Dučić, Akordi )

Nije tako teško prizvati magiju u svakodnevnicu, zar ne? Malo sintezije, promešana čula, i novi svet je rođen.

Vežba 3

Oslušnite svet oko sebe. Ne mora to biti samo prioda. I urbana sredina pruža mnoštvo prilika da se čuje štošta. Izađite na ulicu, u park, u polje,šumu, na reku. Osluškujte. Napravite listu od pedeset onomatopeja ili zvukova iz okoline koji bi mogli ući u pesmu lako kao i u uho. Može i više, nema granica u umetnosti. Pokušajte da ih uparite na uobičajene, manje uobičajene i svakidašnje načine. Ako uz put nastane i koja pesma, tim bolje.